Među zagorskim je hižama zavladalo svečano raspoloženje. Stare drvene klupe i trošne stolce i panje zagorski su kmeti izvukli iz palnica i štala i posložili pred crkvom Presvetog trojstva gdje su već svoje štande slagali medičari, veglači, košarači i svi oni koji su nosili svoje drangulije na sajmene dane i proštenja. I mužikaši su naštimavali inštrumente, a veliki je bajs, kao i uvijek, najviše zanimal žene i decu. Kad su si svi dobro pojeli i popili, izmučeni su seljaki uživali u danu zabave i igre.

Najviše je smeha bilo kad se igralo Jajce padajce. Igrala su deca, stari i mladi. Svi su se skupili u krug, a jedan je bil sudac. Imal je punu košaru jajca – za decu kuhanih a za odrasle sirovih. Taj je pazil da se jajce dobro namjesti između čela dva igrača.

Morali su tak hodati po krugu i paziti da im jajce ne opadne ili se razbije. Za to vrijeme, seljaki su vikali i navijali, a jedan je mladi mužek bil zadužen da ih stalno pomalo trka, podmeće im noge i izaziva igrače kak bi im bilo teže nositi jajce.

Jaje se ni smelo razbiti niti pasti. Najveselije je bilo kad se jaje zdrobilo s čelima. Smehu nije bilo kraja. Pobednik je dobil pečeni batak i košaru jaja. I vlastela su znala igrati jajce padajce na svojim dvorima navečer uz vatru ili su zvali seljake da igraju i zabavljaju ih.

Za Uskrs i Božić se Jajce padajce nije smelo igrati jer je to bil još stari poganski običaj. Ak’ bi se igralo, onda bi tu godinu bilo puno mućki i jaja nisu niš vredila.